Hladni rat

UVOD

Drugi svetski rat počeo je napadom nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza na Poljsku 1939, a okončan, u Evropi, 1945, pobedom saveznika na čiju se stranu svrstao upravo Sovjetski Savez. Jedna totalitarna sila zatekla se među silama pobednicama. Demokratija nije porazila totalitarizam. Ogroman trud uložile su intelektualne elite sa obe strane Gvozdene zavese, u toku proteklih decenija, kako bi se relativizovali odgovornost, zločini, političke i ekonomske žrtve sovjetskog i ostalih sličnih totalitarnih režima  pošto su fašizam i nacizam poraženi definitivno, makar u XX veku.

Stephane Courtois je u Crnoj knjizi komunizma izneo proražen da su kolektivistički zločini i društveno-ekonomski kolektivistički eksperimenti odneli oko 100 miliona žrtava, nacistički oko 25 miliona. Rudolf Hess je koncentracioni logor Auschwitz organizovao po uzoru na sovjetske logore. Staljin je svoj deo Evrope, koji su zaposele sovjetske trupe, smatrao domenom na koji je primenio načelo cuius regio eius religio. Naročito je razgraničenje s Nemačkom moralo da bude jasno definisano, mada je bilo očigledno da će to pitanje biti veoma izazovno. Od Finske do Jugoslavije, Sovjetski Savez se suočavao s rovitom stvarnošću malih država koje su u međuratnom periodu bile neprijateljske, mada su u mnogim slučajevima sovjetske trupe dočekane kao oslobodilačke. Komunisti su tek ponegde, kao u Jugoslaviji, gde su postali omiljeni nakon pobede komunističkih partizana, bili značajnija društvena masa. Njihova pozicija egzaktno je definisana, u posleratnim godinama, samo u Francuskoj i Italiji, gde su se odvijali slobodni izbori. Razvijene i istorijski odgovorne zapadnoevropske kulture decenijama su negovale uverenja koja su negirala stvarnost sa one strane Gvozdene zavese, uključujući kolektivističke zločine u istočnoj i jugoistočnoj Aziji. U pesmi Nathalie francuski šansonjer Gilbert Becaud poredi romantične scene Crvenog trga s pariskim miljeom, gde se topla čokolada chez Pouchkine ispija kao na Jelisejskim poljima.

Slično tome, i savremene studije Hladnog rata suočavaju se s dominantnim kulturnim modelima i u Srbiji i u bivšoj Jugoslaviji. Jugoslovenski komunizam je istovremeno predmet nostalgije za vremenom koje je bilo uređenije, verovatno i srećnije u poređenju sa onim koje je nastupilo nakon pada Berlinskog zida. U savremenoj srpskoj, možda i post-jugoslovenskim kulturama, takva vizija bliske prošlosti transponuje se na čitavu istočnu Evropu i bivši Sovjetski Savez. Da li bi se moglo govoriti i o jednoj kripto-nostalgiji koja se razvijala u post-hladnoratovskoj tranziciji, u toku decenije oružanih obračuna i dubokih društvenih i moralnih poremećaja? Iz institucija i političkih odluka koje su se takođe donosile unutar samog sistema potekli su i dalje dominantni jugoslovenski nacionalizmi. Jugoslovenska kultura je retko, i sasvim izuzetno, otkrivala saosećanje u odnosu na ostatak istočne Evrope, a pripadnici nove niže srednje klase ponekad su iskazivali prezir u odnosu na izolaciju i bedu real-komunizma. Dalje, razlaz Beograda i Moskve 1948. doprineo je represiji nad onima koji su represiju obavljali nad poraženim ostacima predratnog građanskog društva i kvislinzima (mada je rat u Jugoslaviji u pojedinim trenucima bio rat svih protiv svih). Taj obračun komunizma s komunizmom ostavio je jugoslovensko, naročito srpsko i crnogorsko društvo opasno traumatizovanim, pothranjujući i stari, predmoderni ruski mit. Jugoslavija se docnije ponovo približavala Moskvi u svakoj prilici kad je liderstvo smatralo da je uslov političkog opstanka oštro suočavanje sa izazovima demokratizacije.

Ovaj broj časopisa Limes Plus nastao je iz međunarodne konferencije Challenging the Shadow of the Iron Curtain, i pre svega iz uverenja da će ovakve komparativne studije Hladnog rata i njegovih svakodnevica doprineti oštrijem uvidu u karakter naših postkomunističkih i postkonfliktnih zajednica, s posebnim osvrtom na jugoslovensko društvo čije su dezintegracione snage, naročito one koje su Jugoslaviju i post-Jugoslaviju pokušavale da drže izvan tokova evropske i regionalne integracije složene, uvređene u društvenom i istorijskom smislu, izuzetno vitalne i otporne. Retko se pominje pretpostavka da približavanje Jugoistoka savremenoj evropskoj civilizaciji podrazumeva približavanje istočssnoj Evropi, pre svega razumevanjem njene hladnoratovske stvarnosti.

Nikola Samardžić